|
Europa quo vadis? Srbija i protesti - facit 10 godina kasnije
Čini mi se da šta god napisao – malo je, a čega god bih se setio, bilo bi prepoznatljivo po nečemu što već stoji u romanu „Rt dobre nade”.
Deset godina kasnije?! Šta reći a da ne zvuči patetično, šta reći a da ne zvuči pomalo pretenciozno ili pak, šta reći a da ne zvuči nimalo razočaravajuće?
Imali smo dvadeset i kusur. O čemu smo mogli da razmišljamo i čemu da se nadamo? Maskirne uniforme unezverenih lica, prosjaci iskidanih tela, zadovoljna lica dilera, prazni rafovi prodavnica, autobuske konzerve sa izgužvanim putnicima, kabrioleti novijih generacija iz kojih trešti turbo folk – čedo establišmenta obrijanih glava, debelih kajli i jeftinih frajlica; OK-koralni obračuni i bombaški procesi na svakom ćošetu, suicid, razvrat, blud, sekte...i hiljade i hiljade razloga zbog kojih bi trebalo preduzeti bilo šta! Ali kako?
Bilo je jedino pitanje koje smo, mi sebi, tih devedesetih godina postavljali živeći u Studentskom domu – socijalnom leglu svega i svačega, a više nego dobro kontrolisanog od istih ljudi koji će i kasnije posle demokratskih promena zauzeti položaje svojih gazdica.
Kakve li slučajnosti da je i jedan od naših najvećih pisaca, a danas gotovo zaboravljeni, Branko Ćopić, takve likove opisao kroz sudbinu psa i mačke. Psi vazda trče za starim gospodarom, a mačke se uvek ulizuju novim, govorio je dobri Ćopa, ali za tadašnje čitaoce će on, verovatno, ostati kao pisac „Doživljaja Mačka Toše”.
To nam je valjda sudbina, mentalitet ili nešto treće. Da su samo prve dve stvari, davno bi trebalo dignuti ruke i otići put bestraga, ali...postoji i nešto treće. Zbog tog trećeg smo i ustali te 1996. i ušli u otvoreni obračun ne sa Slobodanom Miloševićem, njegovom partijom ili njegovim sistemom vlasti već sa jednom generacijom stasalom u vremenu socijalnog blagostanja. Nisu bili krivi ni oni nesrećni policajci, koje su pod tenzijom direktno sa ratišta slali na nas. Do juče možda osećali ledeni zadah smrti gledajući ispred svake lokve, ili bilo kog mesta gde ih je čekala mina ili neka cev, a danas ih slali na neku studentsku „balavurdiju” koja i ne zna kolika je tanka linija života od smrti. Šta bi dali da su tih ledenih dana imali slobodne dane?A njih slali na nas! Možda su nas zato i tukli?
A za to vreme gomila naših roditelja i dalje je sa setom prepričavala kako su vikendima roštiljali, leta letovali po vojnim, zdravstvenim ili radničkim odmaralištima, a zimi ćaskali sa Bojanom Križajem na Belašnici ili Kranjskoj gori; kako su odlazili na piće u Zagreb, a po garderobu u inostranstvo i kakve ne druge bahanalije, pokazujući požutele slike sa modernim frizurama, košuljama sa čikaškim kragnama i zvoncara kao da su dolazili sa rodea.
A gde smo bili tad mi – njihova buduća deca? Da li su mislili da će svi kafanski računi biti plaćeni na račun nekih sindikata? Ili su možda mislili poput Tole Dačića, da je dovoljno da nam oni daju snagu, a za ostalo će se nekako snaći?
To smo i shvatili, ali opet se nije moglo mimo njihove volje. Na kontramitingu – mi naspram njih i oni koji su bili sa nama – bolje da nisu bili. Pregovarali su sa njima, dok su sa nama razgovarali, a između sebe su bili kao rogovi u vreći! Očito da su stare navike, iz vremena „ko će biti predvodnik kozaračkog kola”, i dalje deo njih.
|
